Далекарлијске руне

Руне које су надживеле руне

Хришћанство и државни апарат донели су латиницу у Скандинавију, па је до краја средњег века рунско писмо било потиснуто из свих области јавног живота. Осим на једном месту.

У Даларни — тачније у округу Овансиљан, у парохијама Елвдален, Мура, Вомхус, Орса, Солерен и Вењан — руне су једноставно наставиле да живе. Преживеле су реформацију, Тридесетогодишњи рат, просветитељство, индустријску револуцију и угасиле се тек на прелазу у двадесети век. Последња особа која их је научила у живој традицији умрла је 1980. године.

Зову се далекарлијске руне, или dalrunor, односно елвдалске руне. Углед Даларне као последњег упоришта германског писма почива на њима, и то с пуним правом. Али та четири века нису представљала пуко очување прошлости. Писмо се непрестано мењало, а оно у шта се претворило управо је најзанимљивији део приче.

Конзервативно писмо за конзервативан језик

Руне су овде опстале зато што је много тога другог такође опстало. Овансиљан је био аграран крај, углавном самодовољан, географски тешко приступачан и свесно везан за сопствене обичаје — иста солидарност која је сачувала народну ношњу сачувала је и азбуку.

Сачувала је и језик. Елвдалски (övdalsk), којим данас говори између три и пет хиљада људи око Елвдалена, представља најконзервативнији северногермански идиом. Задржао је стару структуру слога, сложен систем промене речи, звучно th енглеске речи father и глас w који је стандардни шведски изгубио. Најупечатљивије је то што чува назалне самогласнике, посведочене у староисландском у тринаестом веку и нестале свуда другде у Скандинавији; савремени елвдалски правопис бележи их огонком — ą, ę, į, ų.

Упоредо са том конзервативношћу јављају се и праве иновације. Дуги самогласници су се разложили у нове дифтонге, па тамо где шведски има is и ute, елвдалски има ais и aute, а где шведски за сунце каже solen, елвдалски каже sola.

Руне су то пратиле у корак. Резбар који је за прошли партицип писао kart бележио је оно што су људи око њега заиста говорили — gart, giärt — а не оно што је штампана Библија прописивала. То је предност писма које ниједна званична власт не надгледа.

Зид који је показао да је писмо престало да буде футарк

Године 2014, унутар једне очуване дрвене куће у Елвдалену, истраживачи су пронашли азбуку урезану у брвно зида. Према годишњим прстеновима дрвета, зграда је датирана у 1285. годину; сам натпис, по стилским одликама, потиче са краја шеснаестог века — кућа је стара, али натпис није.

Пресудан је био редослед. Рунске азбуке почињу редом f, u, þ, a, r, k — управо тај редослед чини реч футарк. Овај натпис је почињао са a, b, c, d.

Неко је преуредио руне према редоследу латинице, што има смисла радити само ако сте престали да их доживљавате као засебан систем писања и почели да их користите као заменска слова за азбуку коју већ познајете. Далекарлијске руне су постале систем који латиницу пресликава знак по знак.

Доказ за то види се у начину на који су попуњене празнине. Латиница садржи слова C, Q и X; рунама она никада нису била потребна, јер ниједна рунска традиција та слова није имала. Зато су их резбари једноставно измислили — нове руне смишљене за латинична слова која уопште нису имала рунске претке. Од тог тренутка писмо више не одговара старонордијској фонологији, већ одговара латиничној азбуци.

Буреус записује писмо, 1599.

Први који је ово писмо званично забележио био је Јоханес Буреус (1568–1652), први државни антиквар Шведске, краљевски библиотекар и једна од најнеобичнијих личности у историји рунологије — озбиљан теренски истраживач рунског камења који је истовремено био розеникројцерски мистик убеђен да се у Скандинавији налазе остаци божанског прајезика, и творац сопственог езотеричног система од петнаест знакова, Adalrunor.

Године 1599, након путовања по земљи и бележења натписа, објавио је бакрорез под насловом Runakänslanäs läräspan. Под насловом Nostri secli Dalecarl(is) — Далекарлијци нашег века — приказао је двадесет четири руне са њиховим именима, поређане по азбучном реду.

Ова имена показују шта се догодило са писмом. Нека су наслеђена: is, ar, ur, sol, tir, lagh, birkä, madhär, hagal. Друга то очигледно нису. Qua и äcs постоје искључиво зато што латиница има слова Q и X. Knäsol („савијено сунце“) сковано је за слово C, као одјек исландског назива knésól који се користио за Z.

Буреус је незаобилазан, али не и потпуно поуздан извор. Део онога што наводи било је плод његовог сопственог сређивања — знаци позајмљени са штапова са календарима, попут знака bälgturs, уведени су у службу латиничних слова која сељаци у Даларни у стварности нису тако писали. Године 1611. отишао је корак даље и објавио Svenska ABC boken medh runor, први шведски буквар икада одштампан, у нади да ће нацију научити да пише рунама уместо латиницом. То није успело, али је оставило својеврстан траг: током Тридесетогодишњег рата шведски официри су користили његове руне за шифровање депеша — што је био први од два случаја када је ово писмо претворено у тајну шифру.

Дрво, јер је папир био скуп

Далекарлијско рунско камење не постоји. Папир и пергамент су били скупи, а писање није било званично, па су људи писали на ономе што им је шума пружала. Сачувано је преко три стотине педесет натписа, а више од девет десетина потиче само из парохије Елвдален.

Налазе се на чинијама, кутијама за невесте, шкрињама, кухињским даскама, мерним штаповима, намештају и брвнима на зидовима зграда. Бележе власништво, имена, датуме и кратке поруке. Латиница је у овом друштву припадала свештенству, краљевским чиновницима и круни; руне су припадале обичном народу (allmoge) и служиле су за свакодневне потребе.

Најстарији поуздано датиран пример јесте дрвена чинија из села Осен, на којој је записано да ју је Андерс направио 1596. године. У Орсблеку постоји амбар из 1635. са именима двојице људи који су га саградили, још једна чинија из Осена из 1692. која бележи годину глади, као и шкриња из Китана из 1720. године.

Штапови са календарима и позиви на сеоски збор

Најсложенији предмети су rimstavar, рунски штапови са календарима. То су дрвени штапови у које су урезана недељна слова и златни бројеви потребни за израчунавање црквене године и покретних празника — алманах који се могао држати у руци, у друштву где се алманаси нису куповали.

Око двадесет оваквих штапова носи и нешто друго: сеоске објаве. На једном штапу из Осена из осамнаестог века стоји врло одсечна порука — plikt fölieir den som int går, ко не дође, плаћа казну. Други, из Елвдалена из 1818. године, објављује да се вечерас одржава јавни збор на уобичајеном месту.

То је права огласна табла. Онај ко ју је урезао очекивао је да село може без потешкоћа да прочита руне, и то 1818. године.

Gätrunor: пастирске руне

У Даларни се примењивао систем сточарства познат као fäbod — сезонско премештање стоке на удаљене шумске и планинске пашњаке током лета, где се са стоком и боравило. Тај посао су углавном обављале жене, саме или у малим групама, месецима удаљене од свог села.

Писале су једне другима. На боровим стаблима, на стенама, на зидовима колиба и склоништа, урезивале су кратке записе познате као gätrunor, пастирске руне: иницијале, годину и реч gät, чувала. Ко је био на том пашњаку и када.

Последњи изворни далекарлијски натпис у непрекинутој традицији управо је један од њих. Урезан је у пастирској колиби близу Гривелона у Елвдалену, а у тој фази писмо се већ готово потпуно истопило — међу латиничним словима остало је свега неколико правих руна. Запис гласи AAD gät 1900: Ана Андерсдотер чувала овде 1900. године.

Две хиљаде година германске писмености завршава се тако што једна жена бележи да је чувала краве.

Како се писмо угасило

Ова четири века деле се врло јасно.

Пре око 1580. године руне се и даље понашају као руне. Из ове фазе сачувано је тридесетак натписа, чији су облици блиски уобичајеним средњовековним формама, а правопис је фонемски, а не према латиничној азбуци.

Од око 1580. до 1650. године долази до преокрета који бележи зид из Елвдалена: пресликавање на латиницу, измишљена слова C, Q и X, као и први знаци утицаја латинице на саме облике слова — руна g се од три потеза прецртава у два, опонашајући курзивно латинично g.

Од око 1650. до 1750. године утицај латинице пробија се свуда. Стубови руна a и ä нагињу се попут писаног слова a. Рунско i, обична усправна црта, потиснуто је малим латиничним словом i са тачком. Велика слова Y, L, M и Ö појављују се у рунском тексту без икаквог прикривања. Истовремено се и сам језик мењао: Елвдален је до 1650-их изгубио глас /h/, чиме је руна hagal остала без своје улоге, па је пренамењена за бележење гласа å — нестанак једног гласа померио је читаво слово у страну.

После око 1750. године готово ништа није остало. Пуна имена уступају место иницијалима. Руне опстају као изоловане навике у честим дијалекатским речима — den, gät — на исти начин на који стари правопис преживљава у нечијем потпису.

Један детаљ провлачи се кроз читав овај развој. Средњовековно скандинавско писмо разликовало је додатне гласове тачкањем руне: тачкасто i давало је e, тачкасто k давало је g, тачкасто t давало је d. Другде у Шведској та тачка се временом продужила у попречну црту преко стуба; у западнонордијском се увила у мали кружић. У Даларни је израсла у бочни потез са једне стране — а далекарлијско писмо је једино које користи тачкасто краткогранско a за ä. Како се тај потез продужавао, слово се обликом приближило знаку за å, па су резбари наредна два века провели тихо усклађујући који знак шта значи.

Ово је одговор на загонетку Кенсингтонског рунског камена

Године 1898. шведски имигрант и фармер по имену Олоф Еман наишао је на плочу од сивог пешчара на свом имању близу Кенсингтона у Минесоти. На њој се налазио дугачак рунски натпис: осам Гета и двадесет два Норвежанина на истраживачком путовању, десет људи пронађених мртвих, молитва — AVM, Ave Virgo Maria, спаси нас од зла — и година 1362.

Рунолози су га одбацили готово одмах, и читав век су могли тачно да кажу шта са њим није у реду, а да притом нису умели да кажу шта он заправо јесте. Језик је био превише модеран. А слова су била немогућа: прецртано l, тачкасто v, слово o са цртом у средини, као и слово p без тачака у својим петљама. Ниједан рунски низ из четрнаестог века не садржи та слова. Ниједан познати рунски низ их уопште није имао.

Године 2003. лингвиста Тригве Шелд, прегледајући дијалекатски архив у Умеу, пронашао их је. Заоставштина Едварда Ларсона (1867–1950), кројачког шегрта одраслог близу Бурленгеа у Даларни, садржи рунске азбуке исписане 1883. и 1885. године. Ларсонов списак је азбука од двадесет седам знакова за писање савременог шведског језика и у потпуности одговара словима из Кенсингтона — прецртаном L, препознатљивим знацима за Ö и Ü, као и необичном G. Такође садржи пентадне бројеве, рачунске ознаке са скандинавских штапова са календарима, у истим облицима какви су употребљени за исписивање године 1362. на камену.

Поред тога, Ларсонови списи садрже и трећу азбуку, коју он описује као најстарије тајно писмо на свету, писмо плоча Закона. Реч је о масонској решеткастој шифри (pigpen).

То је контекст: касне далекарлијске руне, пентадни бројеви и ложна шифра који су заједно кружили међу путујућим занатлијама деветнаестог века — кројачима, грађевинарима, путујућим учитељима — кроз Даларну, Меделпад и Хелсингланд. Убрзо су стигле и потврде. Дрвени јарам из Монста у Елвдалену из 1907. користи исте ове знакове. Спомен-плоча из 1868. коју је израдио Ерик Стрем, путујући учитељ писања из Меделпада, такође их садржи, а његова литографисана вежбанка из 1876. доноси читав комплет — руне, пентадне бројеве и масонске шифре заједно. Храстов мерни штап из Хавероа носи сва три система, уз двадесет један златни број; то је aln (лакат), мерна јединица укинута у Шведској 1889. године, што представља горњу границу његовог настанка.

Кенсингтонски камен није средњовековни споменик, али није ни фалсификат у уобичајеном смислу. То је скандинавско-амерички предмет из деветнаестог века, написан правим, живим, документованим писмом којем је генерација његових проналазача заиста била поучена — пренет у Минесоту у истим сандуцима као и све остало.

Зашто ова страница нема посебне странице за свако слово

Постоје два разлога, од којих је други знатно важнији.

Први разлог је техничке природе. Далекарлијске руне немају сопствене кодове у стандарду Unicode. Рунски блок кодира Старији футарк, англосаксонски футорк и стандардне скандинавске средњовековне руне; далекарлијских знакова тамо нема. Свака њихова објављена табела, укључујући и оне на које се ова страница ослања, приказује приближне облике позајмљене из других рунских низова или исцртане прилагођеним фонтом. Странице посвећене појединачним словима другде у овом одељку повезују глиф са његовим стварним кодом у стандарду. Овде не би било ничег поштеног што би се у то поље могло унети.

Други разлог је тај што не постоји јединствена азбука за коју би се странице правиле. Скуп знакова је мењао облик током четири стотине година и разликовао се од резбара до резбара и од села до села; слово a из 1600. није исто што и a из 1750, слово g је прецртано да личи на латиницу, hagal је променио улогу када је један глас нестао, а пред сам крај већина слова је потпуно замењена. Страница за свако слово морала би да издвоји један тренутак из тог тока и представи га као ту далекарлијску азбуку, што је управо она лажна прецизност коју овај одељак настоји да избегне.

Тај непрекидни развој јесте сама суштина теме. Боље га је испричати једном, по реду, него двадесет четири пута у одломцима.