Предмети које људи носе са собом

Древни Египат

Најдубљи појединачни извор. Египатске радионице израђивале су скарабеје, очи уџат, џед стубове и анкове од фајанса на хиљаде, да их живи носе и да у њих буду умотани мртви. Облици су надживели саму религију и још су се преписивали у римској Италији.

Месопотамија

Амајлије су овде биле правни инструменти једнако колико и украс. Плочице против демона Ламашту наводиле су њено име, пописивале њене злочине и наређивале јој да изађе; Пазузуова глава ношена о врату постављала је једно чудовиште да чува од другог.

Грчка и Рим

Римски дечаци носили су булу а девојчице лунулу до пунолетства, док је фалусни фасцинум висио над вратима и на осовинама запрега. Овде зло око добија и књижевност која и данас обликује начин на који се о њему говори.

Јеврејска и кабалистичка

Традиција којој су амајлије биле нелагодне, а ипак их је произвела у великом броју: сребрни камеоти урезани божанским именима, арамејске чиније са заклињањима укопане наопако под подове, црвени конац са Рахелиног гроба, шака названа Миријамина рука.

Исламска

Заштиту обавља текст. Тавиз или хиџаб је записан стих склопљен у металну кутијицу, а најчешћи натписи су Стих о престолу, две последње суре и деведесет девет имена. Уз њих иду и старији народни предмети о којима су се правници спорили.

Хришћанска

Мошти, медаљице, шкапулари и ходочасничке значке, уз густо шипражје записа које је црква с времена на време осуђивала. Граница између црквеног благослова и амајлије била је предмет спора хиљаду година и никада није утврђена.

Нордијска и исландска

Сребрни Торови чекићи ношени о врату током векова преласка у хришћанство, рунски натписи на кости и дрвету и потоњи исландски гримоари чији су знаци, међу њима и Вегвисир, књижна традиција седамнаестог века а не викиншка.

Келтска и гелска

Јаребика и црвени конац над вратима штале, пробушени каменчићи на врпци, детелина и леска и исцелитељски чаробни камени које су неке породице чувале генерацијама. Већина тога сачувана је у фолклорним зборницима деветнаестог века а не у археологији.

Словенска

Привесци лунице, амајлије у облику секире и кључа, извезени обереги ушивени у оковратнике и манжете, тамо где тело излази на отворено, и безлике платнене лутке рађене без игле, да се у њих ништа не би могло убости.

Јужноазијска

Јантра плочице увијене у бакарне цевчице, црни конац и мрља од кајала на одојчету против назара, рудракша перле и табиз који се носи преко верских граница. Зло око се овде схвата као свакодневна незгода коју треба отклонити, а не као редак урок.

Кинеска

Жад око врата, новчићи повезани црвеном врпцом, брескова дрвенина против духова и штампани папирни талисмани чији ауторитет извире из тога што личе на службени спис, јер се позив са небеса саставља онако како се саставља позив од судије.

Јапанска

Омамори купљен у светилишту и никада отворен, враћен и спаљен после годину дана. Офуда за кућну полицу, ема таблице за записане молбе и фигурице поред касе, као манеки-неко, које стоје на граници између амајлије и рекламе.

Афричка и дијаспора

Минкиси завежљаји чија је моћ у оном што је у њих упаковано, гри-гри врећице, етиопски сликани молитвени свици скројени по висини власника и америчка чаробњачка торбица која је ову праксу пренела кроз робовласништво под новим именом.

Домородачка северноамеричка

Лековити завежљаји, врећице украшене бодљама и перлама и обруч Ојибва који је до остатка света стигао као хватач снова. Велики део онога што се продаје под овим називом праве људи изван тих заједница, па је порекло овде важније него било где у збирци.

Југоисточноазијска

Тајландске амајлије пра круанг пресоване од глине и благословене у храму, потом сакупљане, оцењиване и размењиване као новчићи. Сак јант тетовирање уноси исте заштитне дијаграме у кожу уместо у метал, чиме амајлија постаје неодстранљива.

Основни облик. Виси тамо где се може дотакнути без гледања и сакрити под оковратник кад затреба, због чега је толики број сачуваних амајлија пробушен на врху.

Прстен је амајлија коју можете и утиснути у восак. Позноантички и средњовековни печатни прстени носе исте називе и фигуре као привесци, уз додатни ауторитет остављеног знака.

Јефтино, лако се веже одојчету и недвосмислено означава границу извучену око тела. Црвена је најчешћа боја у културама међу којима нема никакве везе.

Текст склопљен на малу меру и ушивен у кожу или затворен у метал. Исламски тавиз, јеврејски камеа, етиопски свитак и енглески записани листић раде на овај начин, и ниједан од њих није намењен поновном читању.

Моћ по списку састојака. Гри-гри, моџо врећицу или лековити завежљај одређује оно што је унутра и правило да се не отвара нити да га странци дотичу.

Чвор нешто везује на месту, што га чини корисним и за задржавање среће унутра и за држање духа изван. Морнарски ветровни чворови и завезани црвени конац следе исту логику у супротним смеровима.

Превише је тешка да се носи, па чува место уместо особе. Месопотамске демонске плочице, кинески папирни талисмани и темељни прилози чувају праг, а не тело.

Закуцан, насликан или узидан у надвратник. Потковица, кутијица мезузе, хекс знак и римски фасцинум над улазом у радњу означавају тачку на којој спољашње постаје унутрашње.

Мало тело које стоји уместо великог. Кућни богови, мачка која позива и Насмејани Буда постављају се, а не носе, и обично су окренути ка вратима.

Најстарији облик од свих. Стаклене и камене перле носе боју и узорак, а не писмо, због чега тако лако прелазе језичке границе.