Свакодневна писменост

Шта је разоткрио пожар

Године 1955. велики пожар похарао је Бриген, стару ханзеатску луку у Бергену. Обнова је захтевала дубока археолошка ископавања у влажним средњовековним наслагама где се органски материјал сачувао уместо да иструне.

На видело је изашло око 670 исписаних предмета, претежно дрвених штапића, датираних приближно од дванаестог до четрнаестог века. Реч је о највећој збирци рунских текстова на свету која је у једном трену удвостручила целокупни познати корпус свакодневних рунских записа.

Стручни назив за ове предмете гласи rúnakefli (рунски штапићи): четвртасто тесане дрвене летвице дуге неколико центиметара са урезаним рунама дуж ивица. Били су јефтини, намењени једнократној употреби и поновном стањивању, што објашњава зашто их је толико бачено и зашто готово ниједан није преживео изван влажног тла без кисеоника.

То открива проблем археолошког узорка: из већег дела рунског периода имамо само оно урезано у камен и метал, једноставно зато што су то трајни материјали. Бриген показује записе на дрвету, односно шта су обични људи писали када нису никога комеморисали.

О чему говоре поруке

Понајпре о трговини.

Знатну скупину чине ознаке власништва: штапић привезан за врећу или балу са једноставном поруком Þorkell поседује ово. Роба у заједничком складишту морала се означити, а дрвени штапић служио је као привесница.

Следе рачуни и пописи: количине робе, дугови, потврде и упутства пословним партнерима. На једном познатом штапићу муж моли жену да му пошаље новац; на другом се тражи пиво.

Присутна је и кореспонденција: кратке поруке, очигледно писане како би се из руке у руку пренеле између становника истог града.

И на концу грађа коју књиге о рунској мистици прећуткују: школске вежбе, укључујући латинску реченицу написану рунама; молитве и литургијски одломци, делом на латинском; одломци скалдске поезије; љубавне поруке на латинском и старонордијском; те мноштво сирових шала и хвалисања, каткад толико опсцених да су их старија издања радије сажимала него дословно преводила.

На једном се штапићу налази само почетак футарка, очигледно урезан ради вежбања потеза.

Шта ови налази побијају

Замисао да су руне биле езотерична технологија резервисана за свештеничку касту пред овим се налазима потпуно урушава.

Међу ауторима су трговци, жене, шегрти и ученици који увежбавају слова. Теме обухватају пописе терета и вулгарне досетке. Писмо се користило равноправно уз латиницу, слободно се с њом измењивало и каткад служило за директно бележење латинских речи.

Управо тако изгледа уобичајена писменост у сваком друштву, а не херметични свети култ.

Два техничка детаља то потврђују. Прво, безстубне руне (радикални стенографски систем из Хелсингеа који уклања вертикални потез са готово сваког знака) функционишу само ако читалац чита довољно течно да му помоћне црте нису потребне. Стенографија претпоставља широк круг извежбаних читалаца, а не шачицу посвећеника.

Друго, краткогранчана варијанта настала је управо зато што дрвена влакна пуцају при дугим косим резовима. Писмо које развија брзопис прилагођен јефтином материјалу у сталној је свакодневној употреби.

Ништа од овога не значи да се руне никада нису користиле у обредне сврхе. Камење с клетвама попут оног у Бјоркеторпу стварно постоји. Но то доказује да је магијска употреба била тек појединачна намена, а не разлог постојања писма.

Мејсхау и натписи на туђим споменицима

Друга велика целина спонтаног рунског писма јесу графити, а најупечатљивији су сачувани на Оркнију.

Мејсхау (Maeshowe) је неолитска гробница, стара већ око три хиљаде година када су у њу у дванаестом веку провалили нордијски дошљаци. На каменим плочама оставили су око тридесет натписа: највећу збирку рунских графита изван Скандинавије.

Садржај је типичан за графите: тврдње о однетом злату, хвалисање да је те руне урезао најбољи мајстор на западном мору секиром којом је убио одређеног човека, запажања о лепоти неке жене и обични потписи којима се доказује боравак.

Графит у Аја Софији у Цариграду потиче из истог порива на другом крају нордијског света: делимично читљиво име, обично тумачено као Халфдан, које је на мермерној огради изгребао војник варјашке страже.

Руне су се урезивале из истих разлога из којих се и данас пише по зидовима: да се означи посед, потврди погодба, изрекне дрскост или једноставно докаже да је неко тамо био.

Зашто се ови извори прећуткују

Постоји јасан разлог зашто се налази из Бригена ретко помињу у популарној литератури, а то није неупућеност: радови су давно објављени и добро познати научној заједници.

Разлог је у томе што је ова грађа свакодневна управо на начин који је чини историјски непроцењивом. Штапић на којем пише Gyða ти поручује да идеш кући не користи онима који у рунама траже ризницу древних тајни. Строфа о граду делује тајанствено; трговачка признаница не.

Као последица, огроман, стварни корпус доказа коси се са већином митова о рунској мистици, па га се једноставно заобилази.

Свако ко жели да процени веродостојност теорија о рунским тајнама може се запитати како се та теорија носи са дрвеним штапићима из Бригена.