Седам чакри и још пет

Шта представља енергетски центар

Сваки од ових центара представља тачку дуж телесне осе на којој се пракса сабира. Средњовековни списи описују их као лотосе: одређени број латица, при чему свака латица носи по једно санскртско слово, семени слог у средишту, елемент, животињу и владајуће божанство. Ништа од тога није украс. Број латица омогућава вежбачу да препозна у ком се центру налази, док слова дају структуру рецитовању и појању.

Седам је број који сви уче. Међутим, традиционални списи најчешће наводе шест, док се сахасрара рачуна засебно јер почива изван читавог низа, а не на његовом врху. Та разлика се очувала у изразу већине санскртских извора: шат-чакра, односно шест точкова, уз лотос са хиљаду латица изнад њих.

Старе и нове кореспонденције

Редослед елемената остаје постојан у свим изворима: земља, вода, ватра, ваздух, простор, а затим два центра изван домета материјалних елемената. Постојан је и број латица, који у доњих шест центара износи укупно педесет, тачно по једна за свако слово санскртског алфабета. Исто важи и за семене слогове: LAM, VAM, RAM, YAM и HAM.

Боје захтевају посебну пажњу, јер изворни списи описују две различите ствари, док савремени пописи уводе и трећу. Јантра сваког центра, геометријска фигура која носи елемент, има тачно утврђену боју: жути квадрат за земљу, бели полумесец за воду, црвени троугао за ватру, сивкасти хексаграм за ваздух, бели круг за простор. Латице су обојене засебно и сасвим другачије: гримизна у корену, руменоцрвена у сакралном делу, плавичасто-црна попут кишног облака код пупка, поново руменоцрвена у срцу, димнољубичаста у грлу и бела између обрва.

Дугине боје не припадају ниједном од та два описа. Црвена, наранџаста, жута, зелена, светлоплава, индиго и љубичаста спојене су тек у двадесетом веку пресликавањем седам центара на седам боја оптичког спектра. Овакав приказ се усталио зато што се лако памти и једноставно црта. Повезивање са ендокриним жлездама настало је на исти начин, полазећи од књиге Чарлса Ледбитера из 1927. године и њених читалаца.

Сва три слоја приказана су на свакој страници, јасно означена према свом пореклу.

Различити системи уместо једног

Кристофер Волис и други истраживачи тантричких извора истичу важну чињеницу: у списима су ови центри прописани за праксу, а не анатомски описани. Они нису органи који чекају да буду откривени или одблокирани, већ обрасци за медитацију, места на која се поставља слог, визуализује божанство и усмерава пажња. Због тога различите лозе прописују различит број центара, четири, пет, шест, девет, дванаест или двадесет један, а да ниједна од њих није погрешна. Број центара зависи од саме праксе.

Будистичка тантра задржава основну замисао, али мења готово сваки детаљ. Тибетанска вађрајана користи пет точкова уместо седам, уз сопствени број латица (тридесет две на темену, шеснаест у грлу, осам у срцу, шездесет четири код пупка, тридесет две у основи), централни канал који се назива авадхути уместо сушумна, и срце уместо главе као седиште ума. Пракса унутрашње ватре тумо, смештена у точку на пупку, представља покретачку снагу Шест Наропиних јога.

Натха традиција уводи сасвим другу осу. Горакхнатов спис Сидха сидханта падхати наводи шеснаест адхара, телесних упоришних тачака од ножних палчева и чланака, преко међице, пупка и непца, које служе за уземљење и усмерену концентрацију. Адхаре су сидра, док су чакре точкови. Јасно раздвајање ова два појма једна је од најуочљивијих одлика старије литературе.

Пет центара који су изостали са пописа

Бинду, хрит, лалана, манас и сома нису непознати центри. Они се помињу у делима попут Хата јога прадипике, Шива самхите и њихових коментара, а конкретне вежбе се директно ослањају на њих: кхечари мудра служи да би се досегла лалана, док је бхакти пракса усредсређена на хрит. Из популарног учења изостављени су зато што је седам заокружен број, као и зато што се теозофска синтеза, преко које су чакре стигле на Запад, заснивала искључиво на моделу од седам центара.

Овде су уврштени зато што мапа која приказује само најпознатије путеве заправо и није права мапа.