Афричке космологије

Два система, један начин спознаје

Ова страница бави се двјема западноафричким традицијама које се често успоређују с астрологијом, али функционирају на битно друкчији начин. Народ Јоруба из југозападне Нигерије, Бенина и Тогоа тумачи човјекову судбину кроз Ифа — пророчански систем који одабире један од 256 знакова, а затим посеже за големим корпусом поезије похрањене под тим знаком. Народ Догони с литица Бандијагара у Малију чува изнимно сложену причу о стварању света и стекао свјетску славу предањем о звезди Сиријус. Ниједан од ових система не израђује наталну карту планета у тренутку рођења. Оно што деле с астрологијом јест дубоко увјерење да је свет уређен и читљив те да човеков живот припада том истом космичком поретку.

Оба се система ослањају на поимање знања које се разликује од западнога школског модела. Знање се у овим традицијама стјече осјетилима, наслеђеном предањем предака, интуицијом и прорицањем, које допире до онога што физичка осјетила не могу дохватити. О њему се не суди толико по томе је ли апстрактно истинито, колико по томе обнавља ли равнотежу: између човека и његове заједнице, између живих и предака те између људи и невидљивих духовних сила. Успоредба Лéополда Сéдара Сенгхора с Десцартесом, често сажета као „осјећам, дакле јесам“, те јужноафрички појам убунту („човек је човек кроз друге људе“), најчешће су посуђиване фразе за опис овог свјетоназора, премда ниједна не потјече од самих Јоруба или Догона.

Усмена предање и њезини критичари

Јоруба и Догони своје су знање чували у памћењу и живој речи, а не у књигама. Амадоу Хампâтé Бâ сликовито је сажео ту стварност 1960. године рекавши у УНЕСЦО-у да је у Африци смрт сваког старца попут књижнице која је изгорјела до темеља.

Усмена природа олакшала је колонијалним писцима да ове традиције одбаце као обичаје и фолклор, а не као праву филозофску мисао. Оштрија критика услиједила је унутар саме афричке филозофије. Филозоф из Бенина Паулин Хоунтондји одбацио је такозвану етнофилозофију — приступ Плациде Темпелса (Банту филозофија, 1945.) и руандског учењака Алексиса Кагамеа — која је колективна, анонимна вјеровања једног народа приказивала као његову готову филозофију. За Хоунтондјија је то понављало колонијалну слику о Африканцима као скупини без индивидуалних мислилаца, док је права филозофија захтевала писане текстове с којима би будући нараштаји могли расправљати.

Повјесничар Јан Вансина одговорио је из другог смјера. Показао је да усмене традиције имају сопствена строга правила извођења, памћења и исправљања те да се могу вредновати као вјеродостојни историјски докази, отворено говорећи о томе како се с временом мењају: памћење је селективно, и што традиција сеже дубље у прошлост, то више сажима догађаје. Пророчиште Ифа најснажнији је доказ против тврдње да усмено знање мора бити статично: његови су стихови довољно постојани да буду препознати у целој регији, а уједно довољно гипки да их прорицатељ прилагоди сваком појединачном клијенту.

Јорупска космологија: Орун, Аје и орисе

На челу јорупског козмоса налази се Олодумаре, врховно биће, удаљено од свакодневног култног штовања. Испод Олодумареа налазе се орисе, божанства која управљају природним силама и људским дјелатностима, те духови предака. Свет је подељен на Орун, невидљиви духовни свет, и Аје, видљиву земљу, до које су орисе према предању први пут сишле у граду Иле-Ифе, који Јоруба сматрају колевком човјечанства. Насупрот орисама стоје ајогун, непријатељске силе смрти, болести, губитка и несреће.

Две су фигуре најважније за прорицање. Орунмила је ориса мудрости и заштитник традиције Ифа. Међу његовим почасним именима истиче се Елери ипин, свједок судбине, јер је био назочан када је свака душа у небу бирала своју судбину. Есу је божански гласник који стоји на раскрижјима и преноси жртвене дарове од људи према вишим силама. Он није ни добар ни зао: он проводи правила размјене између ориса и ајогуна, због чега га се у преводима тако често и погрешно изједначава с ђавлом.

Ори, судбина и разлози за прорицање

Према јорупском учењу, човек се састоји од трију делова: ара (физичко тело), еми (дах живота) и ори (унутарња глава која носи човјекову судбину). У познатој причи из корпуса Ифа три пријатеља — Орисееку, Орилеемере и Афувапе — путују у небо како би одабрали своје главе. Само се Афувапе пре пута посавјетовао с пророчиштем Ифа и принио прописану жртву, и само је он одабрао добар Ори. Поука приче није у томе да је судбина круто запечаћена на небеским вратима, већ да мудар савјет и праводобна жртва пресудно обликују човеков животни исход.

Након рођења човек заборавља судбину коју је сам одабрао. Може скренути с правога пута сопственим погрешкама, због зависти и вјештичарења других људи или под утицајем сила ајогун. Ифа је средство помоћу којег се утврђује гдје се особа тренутно налази у односу на свој Ори и што мора учинити како би се поновно повезала с њим. Судбина је у овом схваћању смјер кретања, а не неопозива пресуда.

Предаја објашњава порекло пророчишта причом о Орунмилину повлачењу с овог света. Орунмила је некоћ живео на земљи, али након што га је увриједио један од његових синова, вратио се на небо. Земља је одмах утонула у неред: жене нису могле рађати, кише су изостале и све је пропадало. Када су га деца молила да се врати, одбио је, али им је дао шеснаест светих палминих ораха и рекао им да се посавјетују с њима кад год им затреба помоћ. Други стихови приписују улогу у утемељењу прорицања и Осун, ориси слатких вода, која је уско повезана с пророчиштем шеснаест каурија.

256 светих знакова Оду

Математика система Ифа једноставна је и моћна. Знак се састоји од двају ступаца с по четири ознаке, при чему је свака ознака једнострука или двострука. Четири ознаке у једном ступцу дају шеснаест могућих ступаца, а два ступца заједно дају 16 × 16 = 256 знакова Оду. Када су оба ступца једнака, знак припада скупини од шеснаест Меји (близанаца), који се сматрају главним знаковима Оду. Преосталих 240 знакова јесу комбинације назване по својим половицама, као што је Огбе-Ојеку.

Уобичајени редослед и значења шеснаест знакова Меји у јорупској пракси наведени су у наставку. Теме служе као оквирни путоказ, а не као крути рјечник: сваки Оду садржи стотине стихова који упућују у различитим смјеровима, а рангирање нижих знакова разликује се међу јорупским градовима, народом Фон у Бенину и кубанском традицијом. Еји Огбе свугдје заузима највише место.

Шеснаест четвероструких фигура није својствено само народу Јоруба. Оне се појављују диљем западне Африке и у средњовјековној арапској науке прорицања из песка, илм ал-рамл (геомантија), која се проширила у Еуропу као и кроз Сахару. Је ли Ифа преузео ову математику из арапских текстова или ју је развио успоредо с њима, остаје отворено питање. Оно што изворно припада систему Ифа јест големи књижевни и мудросни корпус везан уз сваку фигуру.

Извођење пророчанског обреда

Савјетовање води посвећени бабалаво („отац тајни“) или рјеђе ијанифа („мајка тајни“). То су свећеници који су прошли године учења стихова напамет, препознавања љековитог биља и проучавања људске нарави. Клијент долази с проблемом који често не изговара наглас, већ га тихо шапне новчићу или предмету који држи у руци пре него што га положи на подлогу за прорицање.

Код прорицања с палминим орасима, прорицатељ држи свих шеснаест ораха у левој руци и покушава их десном руком захватити једним брзим потезом. Ако у левој руци остану тачно два ораха, на пладњу повлачи једну црту; ако остане један орах, повлачи две црте. Ако остану три ораха или ниједан, бацање се не рачуна и поступак се понавља. Поступак се понавља осам пута како би се добила два ступца по четири ознаке, чиме се формира потпуни знак Оду.

Сеанса започиње ударањем штапића ироке о пладањ како би се зазвао Орунмила, након чега следи молитва која позива претке и орисе да буду свједоци савјетовања.

Пладањ за прорицање

Пладањ опон Ифа изрезбарен је из једног комада дрва, у правилу округла, четвртаста или полукружна облика, и представља свети простор у којем се духовни свет сусреће са земаљским. Његово равно средиште посипа се финим прахом од дрва ијеросун или сухим брашном од батата, по којем бабалаво прстима исцртава добивене знакове Оду.

Око изрезбареног руба појављују се сомови и корњаче — створења која живе на граници воде и земље, симбола двају свјетова — као и призори из свакодневног живота. На самом врху пладња налази се изрезбарено лице Есуа. Док бабалаво сједи окренут према истоку, лице Есуа гледа равно према њему с друге стране пладња, подсјећајући све присутне да је божански гласник на опрезу против неискрености и лажи.

Стихови Ифа и жртвени принос

Чим се знак појави на пладњу, прорицање прелази с математике на пјесништво. Сваки Оду садржи стотине стихова, познатих као есе Ифа, које бабалаво рецитира ритмичким тоном. Ти стихови чине енциклопедијско памћење народа Јоруба: у њима су записани митови, историјски догађаји из старих краљевстава, загонетке, обитељски спорови и упуте за лечење биљем.

Знанственик Ванде Абимбола доказао је да сваки целовити стих Есе Ифа следи строгу композицијску схему од осам делова, која усменом казивачу омогућује прецизно структурирање мисли:

Прорицатељ рецитира неколико стихова из добивеног знака, а клијент сам препознаје причу која најбоље одговара његовој животној ситуацији. Приче функционирају кроз аналогију: стих о слону који игнорира савјет прорицатеља па падне у ловчеву замку слуша се као особно упозорење клијенту, а не као зоологијска расправа.

Већина савјетовања завршава прописивањем жртвеног дара (ебо): понуде у храни, животињама, тканини, новцу или добровољном раду, која се дели међу орисама, прецима и сусједима. Есу преноси њезин удио вишим силама и задржава непријатељске силе ајогун подаље. Жртва је овдје облик свете размјене која обнавља нарушене односе, а не зајамчена купња жељеног резултата. Будући да стихови преносе и љековите приправке, историја и етику, Ифа делује попут големе енциклопедије индексиране помоћу 256 знакова.

Распрострањеност преко Атлантика

Јорупска предање памти пад моћног царства Ојо кроз причу о проклетству. Око 1790-их година владар Алаафин Аволе, којег је сопствена војска одбацила, према легенди је одапео стреле према сјеверу, југу, истоку и западу те разбио глинену посуду, објавивши да ће се његови поданици расути као робље на све стране света јер се разбијена посуда не може саставити. Када се царство распало почетком деветнаестог века, ратови су одвели огроман број јорупских заробљеника преко Атлантика, понајпре на Кубу и у Бразил. Тамо су Ифа и култ ориса обновљени унутар кубанске Сантерíје (Луцумí) и бразилског Цандомблéа, због чега се 256 знакова Оду данас једнако конзултира у Хавани, Салвадору, Миамију и Нев Јорку као и у Нигерији.

Космологија народа Догон: Амма, Номмо и Бледа лисица

Народ Догони населио се дуж стрмих пјешчењачких литица Бандијагара, високих и до 500 метара, у периоду између четрнаестог и шеснаестог века. Те неприступачне литице пружиле су им уточиште од освајача из низина и помогле њиховој изворној религији да преживи ширење ислама у регији. Сеоски је живот строго уређен око те религије: хогон је врховни свећеник округа, а здање тогуна, гдје се мушкарци окупљају ради разговора, намјерно је изграђено с тако ниским стропом да у њему нико не може усправно стајати, што наводно спречава нагле свађе и потиче миран дијалог.

Извањски свет упознао је догонску мисао углавном захваљујући француском етнографу Марцелу Гриаулеу и његовој сурадници Жермен Дитерлен. Гриауле је први пут посјетио регију током експедиције Дакар–Џибути 1931. године. Године 1946. провео је тридесет и три дана у разговорима са слепим старјешином Оготемелијем, а ти су записи објављени у књизи Диеу д'еау (1948.), на енглеском преведеној као Цонверсатионс витх Оготемели. Детаљнија студија Ле Ренард пâле (Бледа лисица) услиједила је 1965. године, девет година након Гриаулеове смрти.

Према том приказу, створитељ Амма обликовао је свемир унутар јајета, у којем су се сјеменке свега постојећег развијале у паровима близанаца. Водена бића Номмо, повезана с водом, говором и редом, требала су се родити у савршеном складу. Али једно биће, Ого, прерано је избило из јајета у потрази за својим близанцем, отргнувши део постељице који је постао земља. Његова побуна унијела је неред, сушу и несавршеност у стварање, па га је Амма претворио у бледу лисицу, Јуругу. Један од Номмоа потом је жртвован ради обнове реда и спуштен на земљу у арци с првим прецима, доневши говор, занате и пољопривреду. Догонски ритуали, у овом тумачењу, представљају непрестан поправак света окрњеног при рођењу. Догони и данас читају трагове лисице на пјешчаним столовима за прорицање, јер побуњеник који зна тајне стварања уједно зна и што доноси будућност.

Гриаулеов циљ био је делом и полемичке нарави: желио је доказати да један афрички народ посједује филозофски систем једнако потпун и кохерентан као било који на свету, супротстављајући се колонијалној науке која је тврдила да Африканци немају суставну мисао.

Контроверза око Сиријуса

Године 1950. Гриауле и Диетерлен објавили су чланак о ономе што су назвали суданским системом Сиријуса. Тврдили су да догонски посвећеници знају да Сиријус (сиги толо) има невидљивог супутника, по толо, названог по фонију, најситнијем узгојеном зрну. По толо је описан као најмања и најтежа звезда, саздана од метала сагала, која кружи око Сиријуса по елиптичној путањи једном у педесет година. Додали су и трећу звезду, емме ја толо, звезду женског сирка, с сопственим сателитом. Гриауле и Диетерлен повезали су и шездесетогодишњи ритуал Сигуи с овим астрономским циклусом.

Подударности са сувременом астрономијом доиста су стварне. Сиријус Б уистину постоји: то је бели патуљак, отприлике величине Земље с масом сличном Сунцу, толико густ да би жличица његове твари тежила неколико тона. Његов опходни период траје 50,1 годину и креће се по елипси са Сиријусом А у једном од жаришта. Његово постојање предвидио је Фриедрицх Бессел 1844. године на темељу неправилности у кретању Сиријуса, телескопом га је први угледао Алван Грахам Цларк 1862., а голим га је оком немогуће видети.

Књига Роберта Темплеа Тхе Сиријус Мјстерј (1976.) изнела је претпоставку да су бића Номмо били древни посјетитељи са система Сиријуса који су подучили Догоне и, пре њих, Бабилонце (чијег је човека-рибу Оаннеса поистовјетио с Номмоом). Царл Саган одговорио је у књизи Броца'с Браин (1979.) да је контакт с еуропским посјетитељима знатно вјеројатнији извор. Откриће невјеројатне густоће Сиријуса Б било је нашироко популаризирано у тиску 1920-их година, а догонска предање коју Темпле цитира о Јупитеровим месецима и Сатурновим прстеновима тачно одговара ономе што је образовани Еуропљанин тога доба знао, а не ономе што би знао међузвјездани путник.

Пресудно истраживање провео је низоземски антрополог Валтер ван Бек. Његов је тим годинама радио међу Догонима и 1991. објавио опсежну провјеру у часопису Цуррент Антхропологј. Ниједан од њихових суговорника није познавао по толо као пратитеља Сиријуса, а многи уопће нису чули за било какву предање о Сиријусу. Ван Беек је закључио да је то учење израсло из дуготрајних Гриаулеових испитивања, обликовано његовим сопственим познавањем астрономије и жељом суговорника да уваженом странцу пруже задовољавајуће одговоре. Геневиèве Цаламе-Гриауле одговорила је да езотерично знање посједује само неколицина посвећеника те да се оно не дели са сваким сељанином. Већина антрополога данас прихваћа Ван Бееков закључак: предање се најбоље објашњава новијим контактом, а цео случај показује како жива усмена космологија лако усваја и преобликује нове информације.

Један нерешен детаљ још одржава причу на животу. Године 1995. француски астрономи Даниел Бенест и Јеан-Лоуис Дувент претпоставили су, на темељу малих неправилности у орбити, да би Сиријус могао имати сићушно треће тело масе око 0,05 Сунчевих маса, смеђег патуљка са шестогодишњом орбитом. Али то тело никада није опажено, а каснија снимања телескопом Хуббле потпуно су искључила присутност таквог пратиоца. Чак и када би постојао, не би одговарао опису емме ја, који догонски текстови описују као веће тело од по толо без шестогодишњег периода.

Што деле ове две традиције

Ифа и космологија народа Догон до сличних спознаја долазе различитим путовима. Ифа своје знање структурира кроз аритметику: 256 фигура делује као постојан индекс у голему усмену књижевност, а физичка оруђа — палмини ораси, ланац и пладањ — служе као мнемотехничка помагала извјежбаном прорицатељу. Догонска мисао чува знање кроз приче, свети простор и обреде: борба између Номмоа и Бледе лисице уткана је у тлоцрте села, пољопривредне сезоне и шездесетогодишњи круг обреда Сигуи.

У оба система свет је читљив. Ред и неред уграђени су у њега од самога почетка, мудрост се преноси из невидљивога у видљиви свет, а људи активно судјелују у очувању равнотеже кроз обредно деловање и добар карактер. Ниједна традиција не тврди да је будућност непромјењиво задана нити да ће је прорицање таквом учинити. Оне човеку нуде увид у то гдје тренутно стоји и којим би путем требао кренути даље.