Џјотиша

Око Веда

Џјотиша дугује своје име санскртској речи јјоти, која означава светлост и небеска тела. У древној Индији била је шесто помоћно учење Веда (Веданга), а традиција ју је називала оком Веда. Друге помоћне дисциплине бавиле су се изговором, метриком, граматиком, етимологијом и обредним прописима; Џјотиша је имала задатак одредити тачно време. Обред изведен у погрешно доба године или под неповољним мјесечевим положајем сматрао се узалудним. Из тог раног ритуалног календара израсла је математичка астрономија и сложена хороскопска традиција, али темељни циљ остао је исти: ускладити људско деловање с ритмовима видљивога неба.

Веданга Џјотиша и петогодишња југа

Најстарији сачувани астрономски трактат је Веданга Џјотиша, приписан мудрацу Лагадхи, који је сачуван у две верзије повезане с Ригведом и Јаџурведом. Текст потјече из периода између 12. и 5. века пре н. е. и у потпуности је посвећен календарској математици за потребе обреда. У њему нема ни спомена о дванаест хороскопских знакова, планетарним утицајима на појединца или рођенданским картама. Његов је циљ био решити темељни проблем древног календара: како ускладити кретање Сунца и Месеца.

Дјело је обредни календар, а не приручник с наталним картама. Успоставља петогодишњи циклус зван југа, који садржи 60 соларних месеци, 62 синодичка лунарна месеца и два преступна месеца (адхимаса) додана како би се Мјесечеве мене ускладиле са соларном годином. Соларна година рачунала се на 366 дана, солстицији су били фиксирани у односу на 27 накшатри (звјезданих двораца), а дуљина дана и ноћи мјерила се путем воденог сата. Иако су ти прорачуни били груби, омогућили су ведским свећеницима да вековима одржавају тачан распоред сезонских жртава.

Грчко, бабилонско или индијско?

Питање како је индијска астрономија прешла пут од овог обредног календара до сложених планетарних модела класичног периода изазвало је дугу расправу међу повјесничарима. Почетком 19. века оријенталисти попут Виллиама Јонеса тврдили су да је индијска астрономија потпуно изворна. Касније је Дејвид Пингри доказао да је индијска мисао усвојила бабилонске аритметичке схеме и хеленистичку хороскопску астрологију, док су новији индијски повјесничари показали како су индијски математичари радикално прерадили те посуђене елементе, створивши јединствене тригонометријске и аналитичке методе.

Одређени утицаји нису упитни. Санскртски астролошки рјечник препун је грчких посуђеница: хора (од грчког хōра, сат или асцендент), дрекана (од деканос), липта (од лепта, минута), анапха и сунапха (положаји планета у односу на Месец) те кендрам (од кентрон, угаоне куће). Кључни пренос догодио се преко текста Јаванађатака („Грчко рођење“), који је око 149./150. године н. е. Јаванешвара превео с грчког на санскртску прозу под влашћу Западних сатрапа, а Спхујидхваја га је 269./270. године преточио у сачувани стиховани еп.

Багдад и ал-Бируни

Знање је текло и у обрнутом смјеру. У 8. веку индијско је изасланство донело астрономске текстове у Багдад, гдје су на абасидском двору калифа ал-Мансура преведени на арапски под насловом Зиј ал-Синдхинд. Преко тог дела арапски су учењаци, укључујући ал-Фазарија и ал-Кхваризмија, преузели индијски декадски бројевни систем, нулу и тригонометријску функцију синуса (арапски јајб, настало од санскртског јја). Два века касније ал-Бируни је у дјелу Китаб та'рикх ал-Хинд (1030.) пружио најобјективнији историјски приказ индијске астрономије, описујући њезине подеоне карте, системе даша и високу математичку прецизност.

Гномони, водени сатови и стиховани бројеви

Рани индијски астрономи радили су с једноставним, али врло прецизним инструментима. Гномон (сханку) — окомити штап од дванаест прстију постављен на равну подлогу — служио је за мерење подневне сенке на дане солстиција и еквиноција, чиме су се одређивали локално подне, географска ширина и кардинални смјерови света. За мерење времена ноћу и у облачним данима користио се водени сат (гхати-јантра): потапајућа бакрена посудица с прецизном рупицом на дну, која би се напунила и потонула тачно након једне надике или гхати (24 минуте, шездесети део дана), омогућујући тачно одређивање асцендента при рођењу.

Без тисканих табела, големи астрономски бројеви морали су се памтити напамет. Зато су индијски учењаци развили мнемотехничке кодове. Систем бхута-санкхја користио је речи с фиксним бројчаним значењем: „Земља“ или „Месец“ за 1, „очи“ за 2, „ватре“ за 3, „мора“ за 4, „осјетила“ за 5 и „празнина“ за 0. Систем Катапајади придруживао је санскртске сугласнике бројкама од 1 до 0, па су се математички параметри могли срочити у пјевне стихове и химне боговима који су се лако памтили без опасности од погрешака у преносу.

Сидханте и три гране

Од 5. века надаље индијска је астрономија суставно изложена у великим математичким расправама званим сидханте. Међу најважнијима су Арјабхатија (499. г.), Сурја Сидханта, Брахмагуптина Брахмаспхутасиддханта (628. г.) и Бхаскарин Сидханта Схиромани (1150. г.). Те су расправе формално поделиле Џјотишу на три гране (Скандха траја): ганита или сидханта (математичка астрономија), самхита (знамења, метеорологија и опћа свјетска предвиђања) те хора (натална астрологија појединца).

Сидханте описују геоцентрични модел свемира и рачунају стварни положај планета из њихова средњег кретања помоћу двију корекција. Корекција манда (спора) исправља елиптичност орбите (једнаџба средишта); корекција схигхра (брза) исправља привидно гибање узроковано кретањем саме Земље око Сунца (хелиоцентрични учинак). Двоструки епициклички систем давао је положаје планета који су по тачности били у потпуности успоредиви с Птолемејевим Алмагестом, али израчунати елегантнијом тригонометријом с помоћу табела синуса (јја) и косинуса (којја).

Исти текстови процјењивали су величине и удаљености планета. На темељу лунарне паралаксе израчунали су тачну удаљеност до Месеца. Полазећи од претпоставке да се сви планете крећу истом просјечном линеарном брзином у свемиру, закључили су да се они с дужим периодима опхода налазе на већим удаљеностима. Израчуни помрачење Сунца и Месеца у Брахмагуптиним делима били су толико прецизни да су уочавали временске разлике од свега неколико минута.

Сидерални зодијак и ајанамша

Џјотиша користи сидерални (нирајана) зодијак: тачка 0° Овна фиксирана је према стварним звездама стајачицама, а не према тачки прољетног еквиноција као у западном тропском (сајана) зодијаку. Због прецесије еквиноција, тачка прољетног еквиноција полагано се помиче унатраг кроз сазвежђа брзином од око 50,3 лучне секунде годишње, стварајући све већи размак између два зодијака.

Тропски и сидерални зодијак подударали су се у првим вековима нове ере, али тачна година овиси о томе која се звезда узима као фиксно сидро. Године 1952. Одбор за реформу календара Владе Индије под водством астрофизичара Мегхнада Сахе одредио је службену почетну тачку: тачка насупрот звезди Спица (Цхитра) дефинирана је као 0° Ваге (180°). Та вредност назива се Лахири ајанамша и данас износи нешто више од 24 ступња.

Лахири је најраширенија ајанамша, али не и једина. Ајанамша Б. В. Рамана смјешта подударање у 397. годину, док К. С. Крисхнамурти користи нешто другачији прорачун у свом КП систему. Због ове разлике од око 24°, положај планета у Џјотиши разликује се од западнога хороскопа за готово цео знак: планета који се у западној карти налази на 15° Бика, у ведској карти пада на отприлике 21° Овна.

Панчанга: пет удова времена

Панчанга, дословно „пет удова“, традиционални је индијски алманах који описује енергетску квалитету сваког дана. Свих пет удова израчунава се из међусобних положаја Сунца и Месеца:

• Титхи, лунарни дан: сваки помак од 12° између Сунца и Месеца чини један титхи. Месечев месец има 30 титхија: 15 у светлој половици (Схукла паксха) и 15 у тамној половици (Крисхна паксха). Због неједнолике брзине Месеца, титхи варира између 19 и 26 сати.
• Вара, дан у недељи: седам дана под владавином седам видљивих небеских тела, од Сунца (недјеља) до Сатурна (субота).
• Накшатра, лунарни дворац: сазвежђе од 13°20' у којем се Месец тренутно налази.
• Јога, зброј лонгитуде Сунца и Месеца подељен на 27 једнаких сегмената од по 13°20'.
• Карана, половица титхија (помак од 6°). Постоји 60 карана у лунарном месецу.

Старија двадесет и осма накшатра, Абхијит, која се простирала од око 6°40′ до 10°53′ знака Јарца (Макара), користила се у раном ведском календару и у одређеним гранама елективне астрологије, али је изостављена из стандардног зодијака од 27 накшатри како би се добила савршена математичка подела од 108 четвртина (пада) по 3°20'.

Даше: како се мери време у карти

Док се западна астрологија за предвиђање догађаја ослања углавном на транзите и секундарне прогресије, Џјотиша користи систем планетарних периода зван даша. Постоје десеци даша система у санскртским текстовима, али најважнији је Вимшотари даша систем који обухваћа пуни људски век од 120 година. Сваким периодом управља одређени планета у заданом трајању: Кету 7 година, Венера 20, Сунце 6, Месец 10, Марс 7, Раху 18, Јупитер 16, Сатурн 19 и Меркур 17 година.

Положај Месеца у одређеној накшатри при рођењу одређује гдје особа улази у овај 120-годишњи низ. Тачан ступањ Месеца унутар накшатре одређује колики је део прве даше већ истекао у тренутку рођења. Свака главна даша (Махадаша) дели се на девет потпериода (Антардаша или Бхукти), а они даље на разине Пратјантардасха, Сооксхма и Прана даша, омогућујући астрологу да сузи временски прозор важног догађаја на свега неколико дана.

Ђајмини: знакови, караке и арудхе

Ђајмини Сутре нуде паралелни систем астролошких правила утемељен на другачијим начелима од Парашаре. Умјесто да проматра аспекте међу појединачним планетама, Ђајмини користи аспекте међу читавим знаковима (Раши дрисхти): покретни знакови аспектирају фиксне, фиксни аспектирају покретне, а промјењиви аспектирају једни друге.

Ђајмини такођер замјењује фиксне природне означитеље промјењивим означитељима званим Цхара караке. За сваку наталну карту седам или осам планета поредају се према својим ступњевима унутар знакова, од највишег према најнижем, без обзира на сам знак:

Арудха пада је Ђајминијев концепт вањске перцепције и привидне манифестације. За сваку кућу израчунава се тачка одраза: броји се колико је знакова владар куће удаљен од саме куће, а затим се за исти број знакова броји даље од владара. Тако настаје Арудха лагна (АЛ, која представља вањски друштвени статус, углед и слику у јавности) те Упапада лагна (УЛ, која означава брак и брачног партнера).

Шеснаест подеоних карата

Основна карта рођења, раши или Д-1, приказује физичко тело и опћи нацрт живота. Али Џјотиша иде много даље: сваки се знак од 30° дели на мање једнаке одсјечке како би се изградиле нове подеоне карте (варгас). Класични систем Сходасхаварга садржи шеснаест таквих карата, од којих је свака задужена за одређено подручје људског постојања:

Навамша (Д-9) је најважнија подеона карта након саме основне карте рођења. Она открива брачног партнера, другу половицу живота и стварну снагу планета. Планета који сјаји у основној Раши карти, али је ослабљен у Навамсхи, губи своју снагу. Када се планета налази у истом знаку и у Раши и у Навамша карти, назива се Варготтама и посједује изнимну снагу и стабилност.

На другом крају љествице налази се Схасхтиамсха (Д-60), која дели сваки знак на шездесет делова од по 30 лучних минута. Сваком делу додељено је име с повољним или злокобним призвуком. У Парасхарину систему Схасхтиамсха носи већу бодовну тежину него било која друга варга. Будући да се асцендент у Д-60 мења отприлике сваке две минуте, она захтева савршено тачно време рођења и служи као врховни судац за разрјешење кармичких питања.

Мјерење снаге планета

Познавање положаја планета по кућама само је пола посла у Џјотиши; једнако је важно израчунати стварну оперативну снагу планета. За то служе два класична система бодовања.

Вимсхопака бала оцјењује достојанство планета на љествици од 20 бодова кроз одабране скупине подеоних карата. У систему Схадварга користи се шест карата; у Саптаварги седам; у Дасхаварги десет; а у Сходасхаварги свих шеснаест карата. Свака карта носи прописан број бодова (нпр. Раши носи 3,5 бодова, Навамша 3 бода, а Схасхтиамсха чак 4 бода у систему од 16 карата). Зброј бодова показује је ли планета у стању трајно остварити своја обећања.

Шадбала, шесторука снага, мери нешто сасвим друго: снагу планета која произлази из његова положаја, гибања, доба дана и угаоних односа. Изражава се у бројчаним јединицама званим рупа (гдје је 1 рупа = 60 вирупа).

• Стхана бала, положајна снага: највећа је на ступњу егзалтације, у сопственом знаку (моолатрикона) и у пријатељским подеоним картама.
• Диг бала, смјерна снага: везана уз кардиналне тачке — Јупитер и Меркур су најјачи на истоку (1. кућа), Сунце и Марс на југу (10. кућа), Сатурн на западу (7. кућа), а Месец и Венера на сјеверу (4. кућа).
• Кала бала, временска снага: овиси о добу дана (дневни и ноћни планете), лунарној фази (паксха бала) и планетарним владарима сата, дана и године.
• Цхесхта бала, снага кретања: највећа је када је планета ретроградан или се споро креће близу Земље.
• Наисаргика бала, природна снага: фиксна јачина светлости (Сунце је најјаче, а следе Месец, Венера, Јупитер, Меркур, Марс и Сатурн).
• Дрик бала, снага аспеката: зброј свих примљених повољних и неповољних аспеката.

Стандардне табеле прописују минимални праг Схадбале који сваки планета мора досећи како би се сматрао функционално снажним:

Када се два од пет правих планета (Марс, Меркур, Јупитер, Венера или Сатурн) нађу унутар једног ступња лонгитуде, наступа планетарни рат (граха јуддха). Планета који има сјевернију ширину или већу привидну свјетлину проглашава се побједником (јаји), док поражени планета (јита) губи своју снагу и може донети фрустрације и губитке на подручјима којима влада.

Планете такођер имају стања (авастхас). Систем балади авастха дели непарне знакове на пет фаза од по 6°: дјетињство (бала), младост (кумара), зрелост (јува), старост (вриддха) и смрт (мрита), при чему се редослед у парним знаковима окреће. У стању младости планета делује с пуном снагом, док у стању смрти једва показује икакве опипљиве резултате.

Аштакаварга: математика транзита

Аштакаварга, дословно „осмерострука подела“, Јјотисхин је јединствени алат за процену транзита (гоцхара). Западна астрологија проматра транзит у односу на натално Сунце или асцендент, док Аштакаварга процјењује транзит планета у односу на чак осам референтних точака: седам планета и саму лагну (асцендент).

Сваки знак додатно се дели на осам мањих одсјечака (каксхја) од по 3°45′, којима по реду владају Сатурн, Јупитер, Марс, Сунце, Венера, Меркур, Месец и лагна. Планета који пролази кроз знак доноси повољан утицај само ако у тој специфичној каксхји има уписан повољан бод (бинду).

Збрајањем појединачних табела добива се заједничка табела звана Сарвасхтакаварга, чији укупни зброј износи тачно 337 повољних бодова (биндуа). Просјек по знаку је 28 бодова. Знакови с 30 или више бодова сматрају се снажнима и доносе успех при транзитима, док знакови с мање од 25 бодова указују на рањива подручја живота.

За финије временско предвиђање бодови се подвргавају двјема математичким редукцијама. Трикона сходхана (редукција по трокутима) успоређује знакове истог елемента и одузима најмању вредност од сва три знака. Затим екадхипатја сходхана уклања сувишне бодове између двају знакова којима влада исти планета.

Након проведених редукција, преостали се бодови множе. Сваки знак има сопствени фиксни множитељ зван раши гунакара (међу њима Ован 7, Бик 10, Рибе 12), а сваки планета има свој граха гунакара. Зброј њихових умножака даје сходхја пинду — јединствену бројчану вредност тежине сваког планета у наталној карти. Класични текстови користе те вредности у формулама које деле добивени број с 27 и узимају остатак као редни број накшатре, а затим прате транзит Сатурна или Јупитера преко те накшатре и њезиних тригона. Брихат Парашара Хора Шастра примјењује такве математичке формуле на предвиђања о оцу, рађању деце и точној дуљини животнога века.

Традиција математичког прорачуна

Мало који прогностички систем на свету захтева толико математичког рачунања од својих практичара као Џјотиша. Од једноставног ведског ритуалног календара до сложених хармонијских матрица и диференцијалних табела снаге, она је вековима спајала астрономско проматрање с филозофским увидом о карми и времену. У сувременој Индији она и даље усмјерава важне животне одлуке милијуна људи, доказујући виталност система који и данас проматра човјека као нераскидиви део светлости козмоса.