Галдр

О природи певања

Реч галдр (galdr) потиче од глагола gala, што значи кукурикати, клицати или гласно певати. То је исти индоевропски корен који у енглеском даје to yell (викати) и певање петла у старонордијском језику.

Ова етимологија јасно одређује шта галдр у суштини јесте: гласовни чин. Није реч о записаној чаролији нити о урезаном знаку, већ о обреду који се изводи наглас, и то на особен начин: повишеним тоном, клицањем или напевом, другачије од свакодневног говора.

Старонордијски језик поседује разгранат магијски речник чији појмови нису истоветни. Сејдр (seiðr) је сасвим другачија пракса, везана за транс, прорицање и друштвена ограничења о којима средњовековни писци сведоче са уочљивом нелагодношћу. Галдр је словесни гласовни чин. Руне (rúnar) су урезани знаци. Каснији писци и савремена литература често спајају ова три појма; средњовековни списи их међутим држе строго одвојено.

Ово разграничење је пресудно за разумевање сачуваних предања.

Сопствени песнички метар

Најуверљивији доказ да је галдр био стварна и канонски уобличена традиција јесте то што је старонордијска поезија развила посебан песнички метар за њега.

Галдралаг (galdralag, заклинатељски стих): признати песнички облик у едском корпусу, који је Снори Стурлусон описао у делу Háttatal. Његово главно обележје састоји се у понављању са променом: један стих се изговори, а затим се понови у нешто измењеном облику. То ствара упоран, постепено грађен ритам који звучи сасвим другачије од уобичајеног приповедног стиха.

Песнички метри не настају случајно. Заједница изграђује утврђени песнички облик ради тачно одређене обредне сврхе. Постојање галдралага доказује да је певана басма била признат жанр са јасним правилима, а не тренутна импровизација.

Тамо где се галдралаг јавља у текстовима, његов садржај тачно одговара намени: клетве, везујуће чаролије и речи намењене потчињавању туђе воље.

Шта описују извори

Три кључна књижевна одломка носе највећи део сведочанстава.

Ljóðatal (Попис песама), којим се завршава Hávamál, приказује Одина који набраја осамнаест басми којима влада. Све оне имају практичну намену: ублажавање жалости и болести, тупљење непријатељског сечива, кидање окова, заустављање стреле у лету, смиривање морске буре, одбијање вештица, заштита ратника у боју и разговор са обешенима. Осамнаесту басму Один одбија да открије било коме.

Sigrdrífumál приказује валкиру Сигрдриву како подучава јунака Сигурда. Овде се галдр и руне сусрећу: она га учи рунама победе, рунама пива, рунама порођаја и другим знацима, наводећи где их ваља урезати, уз усмене савете.

Buslubæn у саги Bósa saga представља целовиту заклетву-клетву која се изводи у самом току радње; она расте у снази кроз понављања и завршава се рунском загонетком коју слушалац мора да реши како не би страдао.

Egils saga приказује овај обичај у свакодневном животу: Егил подиже níðstöng (стуб срама са коњском главом) и изриче клетву против краљевског пара. На другом месту саструже погрешно урезане лековите руне које су нанеле болест једној жени, урезује исправне знакове и опомиње да руне не сме резати нико ко их не уме савршено читати.

Где се руне јављају, а где не

Ово је чињеница коју популарни прикази најчешће превиђају.

Галдр је звук. Руне су урезани знаци. Они су спојени у књижевности: Sigrdrífumál подучава о рунама и вербалној магији у истој лекцији, а Buslubæn се завршава рунама. Тај књижевни спој представља једини темељ савременог обичаја отпевавања имена руна.

Међутим, епиграфски споменици показују нешто сасвим друго. Сачувани натписи не говоре о певању. Не постоји урезана заповест да се руна отпева, нема записа о висини тона или извођењу, нити је сачуван текст из рунског доба који би повезивао ова два поступка.

Веза је у пракси могла постојати. Лако је замислити урезивача који изговара речи док сече знакове; поновљени низови руна на амајлији из Линдхолма или врху копља из Крагехула често су тумачени управо тако: као записана песма, где понављање на предмету представља понављање у гласу.

То је привлачна и могућа претпоставка. Научно поуздан закључак ипак гласи: галдр је чврсто посведочен у књижевности XIII века, рунско писмо је потврђено на археолошким налазима, али је мост између њих изградила књижевност, а не сами предмети.

Потоња промена значења речи

Галдр није ишчезао са крајем викиншког доба. Имао је дуг потоњи живот и током векова је променио своју материјалну раван.

На Исланду се ова реч везала за традицију гримоара: настали су називи galdrabók (књига магије) и galdrastafir (магијски знаци). До XVII века реч галдр почела је да означава писану и цртану праксу, исцртавање сигила на пергаменту, уместо отпеваног обреда. Исландски процеси против вештица из тог доба вођени су против људи званих galdramenn, а доказни материјал на суду биле су свеске или нацртани знаци, а не песме.

То представља значајан семантички помак: реч која је вековима значила певање претворила се за шест стотина година у назив за цртане симболе.

Савремени рунски покрет преузео је превасходно раније значење и применио га на руне, из чега је потекао данашњи обичај интонирања рунских имена као медитативне технике. Та пракса поседује сопствени унутрашњи склад, али представља обнову из XX века засновану на описима из XIII века о поступку чији тачан метод нико у давнини није писмено забележио.