Хеленистичка астрологија

Што је хеленистичка астрологија

Хеленистичка астрологија је систем хороскопске астрологије који се развио и практицирао у базену источног Средоземља између касног другог века пре нове ере и седмог века нове ере. Настала је у птоломејском Египту — понајпре у козмополитској Александрији — а њезини текстови писани су на грчком језику, који је у то доба служио као лингуа франца науке, филозофије и трговине. Њезини аутори и практичари били су Египћани, Грци, Римљани, Жидови и Сиријци. Управо је у овој традицији рођен хороскоп у модерном смислу речи: дводимензионални графички приказ неба израчунат за тачан сат, минуту и географску ширину рођења појединца или почетка важног догађаја. Готово све кључне технике које су касније наследиле арапска, средњовековна и ренесансна астрологија — а великим делом и индијска Џјотиша — изворно су дефиниране у хеленистичким расправама.

Три древна наслеђа

Хеленистичка синтеза није настала у празном простору; изграђена је спајањем трију старијих традиција под окриљем хеленистичке културе након освајања Александра Великог. Из Вавилоније је преузет математички појас зодијака од дванаест једнаких знакова од по 30 ступњева, ефемериде за израчун положаја планета те прва стољетна проматрања знамења. Из древног Египта стигло је тридесет и шест декана — звјезданих констелација које су се измјењивале на ноћном небу сваких десет дана — које су хеленистички астрономи уклопили у зодијак као поделе сваког знака на три једнака дела од по десет ступњева. Из класичне Грчке дошла је геометрија еуклидскога типа, сферна астрономија и рационална филозофија која је тражила универзалне природне законе умјесто хировите воље богова. Спој бабилонског зодијака, египатских декана и грчке геометрије створио је хороскопски систем.

Књиге под древним именима

Најранији хеленистички приручници појављују се у изворима као већ цјеловити и сложени системи, а њихови стварни аутори скривали су се иза псеудонима легендарних мудраца из прошлости. Најутјецајнији међу њима био је митски пар Нехепс и Петосирид (Нецхепсо и Петосирис) — легендарни египатски фараон и његов мудри првосвећеник, којима су се приписивале темељне расправе о нарави планета, декана, болести и судбине. Други ауторитативни корпус приписиван је самоме Хермесу Трисмегистосу, хеленизираном облику египатског бога мудрости Тхотха. Иако су модерни филолози доказали да су та дела настала у другом или првом веку пре нове ере, каснији римски и грчки астролози цитирали су их с највећим страхопоштовањем као божанску објаву.

Хороскопос: обележивач часа

Темељ на којем почива цјелокупна хеленистичка механика јест хороскопос (грч. хōроскопос, од хōра — сат и скопос — посматрач). Тај израз изворно није означавао целу астролошку карту, већ искључиво тачан ступањ еклиптике који се у тренутку рођења успиње на источном хоризонту — оно што у модерној астрологији називамо асцендентом или тачком изласка. Будући да се Земља окреће око своје оси, нови ступањ зодијака излази на хоризонту приближно сваке четири минуте, а нови цео знак сваких сат до два. Одређивање хороскопоса захтевало је прецизно познавање времена рођења и астрономских табела успона знакова (анафора). Хороскопос је представљао кормило (оиакс) читавог хороскопа — тачку у којој се вјечно кретање неба спаја с временским тренутком људскога рођења на Земљи.

Дванаест места (кућа)

Након што би се утврдио хороскопос, карта се делила на дванаест одсјечака које су Грци називали места (топои), а која данас називамо кућама. У хеленистичкој астрологији доминантан је био систем поља целих знакова (вхоле-сигн хоусес): знак у којем се налазио хороскопос у целости је постајао прво место, без обзира на то на којем се ступњу налазио сам асцендент. Сљедећи зодијачки знак постајао је друго место, трећи знак треће место, и тако редом кроз свих дванаест знакова.

• Прво место, Кормило (Оиакс) или Хороскопос: живот, физичко тело, особност, дух и дах рођења. Меркур се овде радује.
• Друго место, Врата Хада (Хаидоу Пјле): имовина, материјална средства, средства за живот, приходи.
• Треће место, Божица (Тхеа): браћа и сестре, сусједи, кратка путовања, Мјесечево краљевство. Месец се овде радује.
• Четврто место, Подземље (Хјпогеион): родитељи, преци, корени, дом, скривене ствари, некретнине и гроб.
• Пето место, Добра Срећа (Агатхе Тјцхе): деца, ужитак, креативност, дарови и плодност. Венера се овде радује.
• Шесто место, Зла Срећа (Каке Тјцхе): болести, озљеде, напоран рад, слуге и непријатељи. Марс се овде радује.
• Седмо место, Западни хоризонт (Дјсис): брак, супружник, јавна партнерства, савези и завршетак живота.
• Осмо место, Почетак смрти (Епикатапхора): смрт, губици, насљедства, туђи новац и наслеђена имовина.
• Девето место, Бог (Тхеос): религија, ходочашћа, снови, филозофија, мудрост и странци. Сунце се овде радује.
• Десето место, Средина неба (Месоуранема): каријера, углед, звање, слава, деловање и владавина.
• Једанаесто место, Добри Дух (Агатхос Даимон): пријатељи, савезници, наде, друштвене награде. Јупитер се овде радује.
• Дванаесто место, Зли Дух (Какос Даимон): тајни непријатељи, патња, изолација, невоље и заточеништво. Сатурн се овде радује.

Зашто места значе оно што значе

Значења дванаест места нису била произвољно измишљена; она су строго изведена из двају темељних геометријских и оптичких начела: планетарних радости и теорије аспеката. Схема планетарних радости смјешта Меркур у 1. место (где се радује интелект и говор), Месец у 3. место (Божица), Венеру у 5. место (Добра Срећа), Марс у 6. место (Зла Срећа, где доноси борбу против болести), Сунце у 9. место (Бог, извор свјетла), Јупитер у 11. место (Добри Дух, обиље) и Сатурн у 12. место (Зли Дух, хладноћа и изолација). Имена самих места у хеленистичким текстовима директно су пресликавала божанства која су се у њима радовала.

Друго темељно начело била је аверзија (апостропхе или асиндетон). У грчкој оптици планете „виде“ једни друге само ако се налазе у знаковима који творе геометријски аспект (секстил, квадрат, тригон или опозицију). Друго, шесто, осмо и дванаесто место не творе никакав признати геометријски угао с првим местом (асцендентом) — она су слепа за кормилара и не могу с њим комуницирати. Зато су та четири места традиционално сматрана тешкима, неповољнима или „мрачнима“: у њима се одвијају догађаји који су изван контроле и видокруга саме особе (болест, смрт, дугови, тајне сплетке).

Тхема Мунди и природа аспеката

Тхема Мунди, карта рођења света, митски је хороскоп стварања који се користио као темељни подучавајући модел. Никада се није могао стварно догодити на небу, јер поставља Венеру два знака даље од Сунца, што је више него што се Венера икада може удаљити. Рак се успиње с Мјесецом у њему, Сунце је у Лаву, а остали планете следе по брзини у сопственим сједиштима: Меркур у Дјевици, Венера у Ваги, Марс у Шкорпиону, Јупитер у Стрелцу и Сатурн у Јарцу. Рачунајући према ван од двају свјетала, сваки планета преузима и одговарајући знак на другој страни, што даје пуни систем владарстава. Исти дијаграм даје аспектима њихов карактер, јер сваки угао од Сунчева знака пада на знак одређенога планета:

• Секстил, 60°: знак Венере. Пријатељски, угодан и благо подржавајући однос.
• Квадрат, 90°: знак Марса. Напетост, сукоб, резање и динамичка борба.
• Тригон, 120°: знак Јупитера. Склад, сугласје, издашна помоћ и природна лакоћа.
• Опозиција, 180°: знак Сатурна. Директно супротстављање, максимална удаљеност и раздвајање.

Мјерено од Месеца у Раку, образац се понавља у другом смјеру. Геометрија је постала рјечник: удаљеност на кругу сада је носила прецизно значење.

Тачке Судбине и Духа

Жребови, на грчком клерои, а касније у латинском познати као арапске тачке, израчунате су математичке тачке. Астролог мери лучну удаљеност између двају планета и пројицира тај исти лук од асцендента, стварајући осјетљиву тачку за одређену животну тему попут брака, деце или нужности. Два најважнија жреба узимају лук између Сунца и Месеца. Тачка судбине (Клерос Тјцхес), мерена од Сунца до Месеца у дневном хороскопу и обрнуто ноћу, лунарна је по карактеру и говори о физичком телу, здрављу, материјалном богатству и свему што човјека задеси без његова свјесног избора. Тачка духа (Клерос Даимонос) њена је зрцална слика, соларна по карактеру, и говори о уму, намјерама, деловању и професионалном позиву. Ово упаривање одражава два култа изнимно снажна у хеленистичкој Александрији: Тјцхе, божицу судбине приказивану с кормилом и рогом обиља, која је уздизала и рушила без обзира на заслуге, и Агатхос Даимона, доброг духа водства и божанске провидности.

Мјерење времена у животу

Хеленистички астролози нису проматрали наталну карту као непомичну слику. Технике господара времена (кронократора) предавале су ауторитет над животом с једног планета на други током година. У годишњим профекцијама асцендент се помиче напред за један знак сваке године, а владар знака до којега профекција стигне постаје господар те године и боји њене догађаје. У зодијачком ослобађању (апхесис), познатом из дела Веттиуса Валенса, Тачке судбине и духа ослобађају се кроз знакове у периодима одређенима планетарним владарима: периода од Судбине говоре о телу и материјалним околностима, а периода од Духа о каријери и свјесном деловању. Друге методе делиле су живот на десетљећа или рачунале очекивану дуљину живота, тему коју су опширно обрадили Критодем и списи Нехепса и Петосирида. Све те технике полазиле су од претпоставке да чак и обрати судбине следе мјерљив математички ред.

Четири гране

Када је хороскопска карта једном успостављена, примењена је на неколико различитих намјена. Мундана астрологија, најстарија грана, применила је нове технике на градове, ратове и народе, повезујући помрачења и годишње солстиције с опћом судбином регија. Натална астрологија (генетхлиалогиа) бавила се рођењем појединца. Катархичка астрологија (катарцхаи), вештина почетака, бирала је повољан тренутак за крунидбу, склапање брака, полазак на пловидбу или постављање темеља грађевине, а развила се и у праксу постављања питања о одбјеглим робовима или исходу болести (иатроматхематика). Свака од ових грана користила је исту темељну геометрију неба, прилагођавајући тумачење врсти питања.

Судбина и филозофи

Астрологија у овом периоду била је нераскидиво повезана с филозофским расправама о судбини (хеимармене). Стоици су видели свемир као јединствени живи организам у којем су сви делови повезани козмичким суосјећањем (сјмпатхеиа тон холон). За њих је хороскоп био видљиви доказ неумитног узрочног ланца природе, а мудрост се састојала у слободном пристанку на оно што је судбина одредила, без узалудног отпора.

Платонистички, херметички и гностички писци смјестили су хороскопску карту унутар приче о силаску и уздизању душе. Душа се спушта из божанске сфере кроз планетарне сфере према доље, примајући од сваког планета део своје телесне и психолошке природе, те бива заробљена у материјалном свету којим владају звезде. За ове мислиоце астрологија није била позив на фатализам, већ дијагностички алат за духовно ослобођење: познавањем планетарних сила које владају телом, мудрац се могао уздигнути изнад њихове владавине и вратити се својему божанском исходишту.

Што нам говоре папируси

Велики уџбеници — Птолемејев Тетрабиблос, Валенсове Антологије, Доротејев спјев и Фирмикова Матезис — дају теоријска правила. Свакодневна пракса сачувана је на папирусима. Сметлишта Оксиринха и других египатских налазишта сачувала су изворне хороскопе на грчком језику (и неколико на демотском писму), који датирају од првог века пре нове ере до петог века нове ере; Отто Неугебауер и Х. Б. ван Хоесен прикупили су их у монументалном дјелу Греек Хоросцопес 1959. године. Већина њих су једноставни израчунски листови: датум рођења, узлазни знак, Сунце, Месец и планете по знаковима и ступњевима. Готово ниједан не садржи писано тумачење. Највероватније објашњење јест да су астролози биљежили математичке положаје на папирус, а цјелокупно тумачење и савјетовање износили клијенту усмено у директном разговору.

Поновно откриће заборављених текстова

Теорија се вратила на видело кроз два дуготрајна научна пројекта. Од 1898. до 1953. године еуропски су филолози каталогизирали грчке астролошке рукописе у еуропским књижницама и објавили њихове уломке у дванаест свезака Цаталогус Цодицум Астрологорум Граецорум, спашавајући фрагменте Нехепса, Петосирида, Хермеса и каснијих компилатора попут Реторија Египатског, чији Компендиј означава крај класичне фазе. Године 1993. Пројецт Хиндсигхт почео је преводити грчке и латинске ауторе на енглески језик, па су се поља целих знакова, секта, тачке судбине и технике господара времена вратиле у живу астролошку праксу након века заборава.

Пут према Индији

Најтрајнији историјски пренос отишао је на исток. Грчки астролошки текст из Египта стигао је у западну Индију трговачким путовима Црвенога мора и преведен је на санскртску прозу у другом веку нове ере на двору Западних сатрапа; Спхујидхваја га је касније преобликовао у дуги стиховани еп Јаванађатака („Грчко рођење“). Донио је асцендент (лагна, изведено из грчког корена), дванаест места и декане (дрекканас) у индијску ученост. Дејвид Пингри, који је приредио текст, датирао је превод у 149./150. годину, а стиховану верзију у 269./270. годину, тумачећи размјену као једносмјерну; каснија су истраживања преиспитала и те датуме и такву једнострану слику. Индијски астрономи спојили су грчки оквир с сопственим лунарним постајама (накшатрама) и науком о карми, а резултат — Џјотиша — сачувао је многе изворне хеленистичке технике у непрекидној употреби све до данашњих дана.

Како читати овај одељак

Картице изнад рашчлањују хеленистичку карту део по део, од асцендента и дванаест места до точака судбине, господара времена и пута према Индији, а особе наведене у наставку представљају ауторе који су систем записали и знанственике који су га обновили. Читајте ове странице уз вавилонске и египатске традиције како бисте разумели што им је претходило, те уз странице о кућама, аспектима и Точки судбине како бисте видели како се исте идеје користе данас. Хеленистичка астрологија и њена историја доступне су на педесет и два језика у склопу екосистема Tarot Academy.