Кијанит

Шта је он у ствари

Алуминијум-силикат, Al2SiO5, триклински кристални систем, са савршеном цепљивошћу у једном правцу и тврдоћом која зависи од смера: приближно 4,5 уздуж кристала и око 7 попреко њега.

Та анизотропија настаје због распореда веза у кристалној решетки, које су знатно слабије дуж једне осе него попреко ње. Појава је довољно необична да представља класичан школски пример, а старо име дистен, пореклом из грчког језика са значењем две снаге, управо то бележи.

Кијанит је полиморфан са андалузитом и силиманитом: сва три минерала имају исти хемијски састав Al2SiO5, а који ће се од њих образовати зависи од притиска и температуре. Због тога је кијанит дијагностички минерал, па геолози на основу његовог присуства утврђују услове којима је метаморфна стена била изложена.

Плаву боју, најпознатију за овај камен, дају му гвожђе и титанијум, а јављају се и зелени, наранџасти, црни или потпуно безбојни кристали. Наранџасти кијанит из Танзаније обојен је манганом.

Кијанит кристалише у облику издужених оштрица, док су изравнати изометрични кристали ретки.

Одакле потиче

Непал даје најфинији плави кијанит квалитета драгог камена из хималајских лежишта. Значајне количине материјала такође испоручују Бразил, Зимбабве, Кенија, Танзанија, Индија и Швајцарска.

Кијанит настаје у метаморфним стенама изложеним високом притиску, нарочито у шкриљцима и гнајсевима богатим алуминијумом. Као минерал градитељ стена довољно је заступљен да се индустријски вади за ватросталне материјале: на високој температури прелази у мулит, па се употребљава за облоге индустријских пећи и за свећице за паљење.

Тврдња да је у раној Европи служио као игла компаса понекад се помиње, али има слабу потпору у изворима. Овај минерал није магнетичан, па би таква примена морала да почива на неком сасвим другом својству.

Интересовање трговине накитом релативно је ново и остаје скромно, пре свега зато што анизотропна тврдоћа и савршена цепљивост у великој мери отежавају брушење и уграђивање у накит.

Шта су тврдила предања

Значајније древно предање о овом камену не постоји. Кијанит је име добио 1789. године према грчкој речи за тамноплаву боју, а пре тога није препознаван као засебан минерал.

Његово савремено тумачење необично је одређено и потиче из литературе о кристалима двадесетог века: кијанит се описује као камен усклађивања, и један је од ретких за које се уобичајено тврди да не захтевају чишћење, уз образложење да ништа не накупља.

Ову другу тврдњу вреди запазити пре свега по ономе што разоткрива: ниједан камен у физичком смислу не акумулира ништа мерљиво, па је тврдња о изузећу кијанита само привидна разлика. Занимљива је понајвише као пример како се унутар једне праксе стварају сопствена унутрашња правила.

Тумачење о усклађености природно се надовезује на оштричаст облик минерала и његова усмерена својства, па као читање спољашње форме има смисла.

Уз њега се не везују старија предања.

Како се са њим ради

Својство две снаге најискреније је полазиште за рад и пружа добар подстицај за размишљање. Материјал који је мекан у једном смеру, а тврд у другом, веома је прикладна слика човека; практично питање које поставља јесте дуж ког смера је тренутно искушавана ваша снага.

Тумачење кроз усклађеност, иако савремено, веома је употребљиво: кијанит одговара преиспитивању да ли сви чиниоци неке ситуације воде у истом правцу.

При руковању поступајте с њим као са минералошким примерком. Оштрице се лако цепају дуж равни цепљивости, па чак и квалитетно брушен камен захтева заштитну корпу у накиту.

У сировом облику оштрице врло је приступачан и заправо занимљивији од брушеног камена, јер челичном иглом можете и сами проверити две различите тврдоће уздуж и попреко кристала.

Чистите искључиво на суво. Никада не користите ултразвук.

Куповина са расуђивањем

Кијанит се обично не третира нити се често фалсификује, будући да је квалитетан сирови материјал приступачан.

Плави сирови примерци се понекад помешају са сафиром или са плавим турмалином, али испитивање тврдоће одмах решава сваку недоумицу.

Део наранџастог и зеленог материјала на тржишту је вештачки обојен, а код бојеног кијанита боја се концентрише дуж равни цепљивости.

У јефтином накиту се уместо кијанита понекад продаје обично стакло.

Прави изазов при куповини тиче се очуваности а не аутентичности: оштрице кијанита се лако крње и цепају, па комади често страдају приликом руковања и превоза. Пажљиво прегледајте ивице пре куповине.

Брушени кијанит је редак и релативно скуп у односу на вредност сировине, јер је обрада веома захтевна и доноси знатан губитак материјала.